🦩

Address

Unknown

the paranoid times

Исечак из књиге ”1984” Џорџа Орвела

06 Apr 2021

Глава трећа

Рат је мир

Цепање света на три велике супердржаве био је догађај који се могао предвидети - који је био предвиђен - пре половине двадесетог века. Утапањем Европе у Русију и Велике Британије у САД већ су de facto створиле две од три државе које данас постоје, наиме Евроазија и Океанија. Трећа, Источноазија, појавила се као посебна целина тек после још једне деценије запетљаних борби. Границе између ових трију држава местимично су произвољне, а местимично варирају зависно од ратне среће, али, уопште узевши, следе географске међе. Евроазија обухвата цео северни део европског и азијског тла, од Португалије до Беринговог мореуза. Океанија обухвата Северну и Јужну Америку, острва у Тихом океану, укључујући и Британска острва, Аустралазију и јужни део Африке. Источноазија, мања од друге две, и са непрецизније одређеном западном границом, обухвата Кину и земље јужно од ње, јапанска острва и велике али не увек исти део Манџурије, Монголије и Тибета.

У једној или другој комбинацији, ове три супердржаве стално су у рату, и то стање траје већ двадесет пет година. Међутим, рат није више она очајничка, разорна борба као што је то било у првим деценијама двадесетог века. То је рат ограничених циљева између супарника који нису у стању да униште један другог, који немају материјалног узрока за борбу и које не дели никаква истинска разлика у идеологији. Ово не значи да су било вођење рата, било став који преовладава у односу на њега, постали мање крволочни или у већој мери витешки. Напротив, ратна хистерија је у свим земљама свеобухватна и трајна, а силовање, пљачка, убијање деце, поробљавање целих народа, и мере против заробљеника које понекад иду до кувања у уљу и спаљивање живих људи, сматрају се нормалним, а кад их чини сопствена страна а не непријатељска, достојним хвале. Али у физичком смислу, рат обухвата веома мали број људи, пре свега високо квалификоване специјалисте, и проузрокује релативно мали број жртава. Борбе се, кад до њих уопште и дође, воде на неодређеним границама о чијем географском положају обичан човек може само да нагађа, или око Пловећих тврђава које чувају стратешка места на поморским путевима. У центрима цивилизације рат не значи ништа више до трајне несташице робе широке потрошње, и по коју експлозију ракетне бомбе која евентуално проузрокује смрт неколико десетина људи. Рат је у ствари изменио свој карактер. Тачније, разлози због којих се води рат разврстани су по важности на другачији начин. Мотиви који су у извесној мери били присутни у великим ратовима с почетка двадесетог века сад су постали доминантни, свесно су признати и по којима се поступа.

Да би се разумела природа садашњег рата - јер је, упркос прегруписавањима до којих долази сваких неколико година, још увек је у питању један исти рат - потребно је пре свега схватити да он никако не може имати одлучујући значај. Ниједна од трију супердржава не може се дефинитивно осворији, чак ни кад су остале две удружене против ње. Све су оне превише изједначене по ратном потенцијалу, а и природна одбрана им је прејака. Евроазију штите огромна копнена пространства, Океанију ширина Атланског и Тихог океана, а Источноазију плодност и вредноћа становништва. Осим тога, више не постоји нишст, у материјалном смислу, око чега би се могло борити. Изградном затворене привреде, у којој су производња и потрошња међусобно усклађене, престала је борба за тржишта, која је била једна од главних узрока ранијих ратова, а трка за сировинама је изгубила животну важност коју је некад имала. У сваком случају свака од ове три супердржаве толико је велика да скоро сав материјал који јој је потребан може добити на својој територији. Уколико има директну економску сврху, рат се сада води само за радну снагу. Између граница ових трију држава, а ни у чијем сталном поседу, налази се неправилни правоугаоник чији су углови Танжир, Бразавил, Дарвин и Хонгконг, а у коме живи отприлике петина становништва света. Управо се посед над овим густо насељеним областима и над облашћу Северног пола ове три државе боре. У пракси, ниједна од њих никад нема власт над целом том спорном облашћу. Извесни њени делови стално прелазе из руке у руку, а оно што диктира бесконачне промене у сврставању трију држава јесте прилика да се овај или онај комад те области заузме узненадном издајом.

Свака од ових споредних територија садржи налазишта драгоцених минерала, а на некима има важних биљних производа као што је каучук, који се у хладнијим климатским појасевима иначе мора производити синтетички по релативно скупим методама. Но, пре свега, те територије садрже неисцрпну резерву јефтине радне снаге. Сила која има власт над екваторијалном Африком, или земљама Средњег истока, или Јужном Индијом, или Индонезијским архипелагом, поседује исто тако и тела десетина или стотина милиона слабо плаћених и жестоко експлоатисаних радника нижег квалитета. Становници ових области, који, мање или више отворено имају статус робова, непрекидно прелазе из руку једног у руке другог освајача и троше се као угаљ или нафта у трци да се произведе више оружја, заузме више територије, стекне власт над што више радне снаге, да би се произвело више оружја, заузело више територије и тако у бескрај. Овде треба имати у виду да се битка ретко води ван граница спорних области. Границе Евроазије осцилирају између басена реке Конго и северне обале Средоземног мора; острва у Индијском и Тихом океану стално прелазе из океанијских у источноазијске руке и обратно; у Монголији гранична линија између Евроазије и Источноазије никад није стабилна; око Северног пола све тру земље полажу право на огромна пространства која су у ствари већим делом ненасељена и неистражена; али равнотежа силе увек остаје приближно иста, а територија која представља централни део сваке од ове три супердржаве остаје увек нетакнута. Сем тога, рад експлоатисаних народа настањених око Екватора није истински потребан светској привреди. Тај рад не доприноси ништа богатству света јер се сви његови производи користе за рат, а циљ је увек: бити у бољрм положају за вођење следећег рата. Својим радом поробљени народи омогућавају пораст у темпу непрекидног рата. Но и без њих структура светског друштва, као и процес којим се оно одржава, не би били суштински измењени.

Првенствени циљ модерног рата (у складу са принципима двомисли, тај циљ руководећи умови Уже партије истовремено признају и не признају) јесте утрошити проузводе машине а да се при том не повећа општи животни стандард. Још од краја деветнаестог века проблем употребе вишка робе широке потрошње је латентан у индустријском друштву. Данас, кад врло мало људских бића има довољно да једе, овај проблем очигледно није алармантан, а могао је то не постати чак и да није било дејства вештачког процеца уништења. Свет данашњице је го, гладан и рушеван у поређењу са светом који је постојао пре 1914. године, а камоли са имагинарном будућношћу којој су се људи из тог периода надали. Почетком двадесетог века визија будућег друштва у коме владају невероватно богатство, неоптерећеност радом, ред и делотворност - блистав антисептичан свет од стакла, челика и снежнобелог бетона - била је део свести безмало сваког образованог човека. Наука и техника развијале су се невероватном брзином и чинило се сасвим природним претпоставити да ће се развијати и даље. То се није десило, делом због осиромашења проузрокованог дугим низом ратова и револуција, а делом зато што је научни и технички напредак зависио од емпиријског начина мишљења које се у строго устројеном друштву није могао одржати. У целини узевши, све је данас примитивнији но што је био пре педесет година. Неке заостале обчласти су узнапредовале; усавршени су и разни апарати - увек на неки начин повезани за ратовањем и шпијунажом - али експериментисање и проналажење се увелико угасило, а огромна штета коју је са за собом оставио атомски рат вођен половином века није си никако поправила до краја. Но опасности које машина носи са собом још увек су присутне. Од тренутка кад се на свету појавила прва машина, сваком интелигентном човеку постало је јасно да је потреба за људским радом, дакле (у великој мери) и за људском неједнакошћу, престала. Ако би се машина смишљено користила за ту сврху, глад, диринчење, неписменост и болест могли би се ликвидирати за неколико генерација. И, у ствари, мада се није користила за ту сврху, но просто једним аутоматским процесом - наиме производњом добара које је понекад било немогуће не расподелити - машина је одиста у великој мери подигла животни стандард просечног човека токен неких педесет година крајем деветнаестог и почетком двадесетог века.

Али такође је било јасно да опште повећање богатства прети да разори - да је у ствари у извесном смислу већ разорило - хијерархијско друштво. У свету у коме би сви имали кратко радно време, били сити, живели у кући са купатилом и фрижидером, и поседовали аутомобил или чак авион, најочигледнији и можда најважнији облик неједнакости би већ био нестао. Ако би постало опште, богатство не би представљало никакву одлику. Нема сумње да је било могуће замислити друштво у коме би богатство, у смилсу личне својине и раскоши, било равномерно расподељено док би моћ остала у рукама маке привилеговане касте. Но у пракси такво друштво не би дуго остало стабилно. Јер ако бисви подједнако уживали у доколици и сигурсности, огромне масе људи које су у нормалним приликама заглупљене сиромаштвом, образовале би се и научиле да мисле својом главом; кад би то урадиле, схватиле би пре или касније да привилегована мањина нема никакву користну функциоју и избрисале би је. У крајњој линији, хијерархијско друштво може опстати само на темељу сиромаштва и незнања. Вратити се пољопривредној прошлости као што су сањали неки мислиоци двадесетог века није било практично решење. То се косило са тенденцијом ка механизацији која је скоро у целом свету постала квазиинстинктивна; сем тога, свако индустријски заостало друштво је војнички беспомоћно и не може а да не потпадне под доминацију, директну или индиректну, својих индустријски развијених супарника.

Још мање би задовољило решење да се масе одрже у сиромаштву тиме што би се смањила проузводња добара. То се у великој мери догодило у последњој фази капитализма, приближно између 1920. и 1940. године. Привреда многих земаља била је пуштена да стагнира, са обрађивањем земље се престало, инвестициона опрема се није обнављала, великим деловима становништва био је ускраћен рад и давана државна помоћ која их је само допола одржавала у животу. Но то је такође довело до војне слабости, а пошто су лишавања која су на тај начин проузрокована била очигледно непотребна, неминовно је дошло до супротстављања. Проблем се састојао у томе да се индустријска производња одржи а да се при том не увећава стварно богатство света. Роба се морала производити, али се није смела расподељивати. У пракси, једини начин да се то постигне је: непрекидно одржавати рат.

Суштина рата је у уништавању, не толико људских живота колико производа људског рада. Ратом се разбијају на комаде, расипају у стратосферу, или потапају у дубине мора материјална добра која би се иначе могла употребити да масама створе превише удобан живот и, према томе, у крајњој линији да их учине интелигентнијима. Производња ратног материјала, чак и кад се он и не уништава, још увек представља погдан начин трошења радне снаге на проузводњу ствари које се не могу потрошити. Једна пловећа тврђава, на пример, садржи онолико рада колико би било потребно да се изгради некилико стотина теретних бродова. Она се на крају баца у старо гвожђе као превазиђена, с тим што никома није дионела никакве материјалне користи, после чека се уз нов огроман труд изграђује нова. У принципу, ратна производња се увек планира тако да апсорбује сваки вишак који може преостати пошто се подмире најнужније потребе становништва. У пракси се увек процењује да су потребе становништва мање него што су у ствари, што доводи до хроничне несташице половине животних потрепштина; но то се сматра корисним. намерна је политика одржавати чак и повлашћене групе близу саме ивице сиромаштва, пошто стање опште несташице повећава значај малих повластица и тако увеличава разлику између група. По мерилима с полетка двадесетог века, чак и чланови Уже партије живе монашким, напорним животом. Но и поред тога, оно мало раскоши коју заиста уживају - велики и лепо уређени станови, бољи квалитет одеће, јела, пића и дувана, двоје или троје слугу, приватни аутомобил или хеликоптер - смештају их у свет другачији од онога у коме живе чланови Шире партије, а чланови шире партије имају сличне предности у поређењу са потлаченом масом коју називамо ”проли”. Друштвена атмосфера је слична оној у опоседнутом граду, где поседовање комада коњетине представља разлику итмеђу богатства и сиромаштва. А у исто време свест о томе да је земља у рату, дакле у опасности, чини да уступање целокупне моћи малој касти изгледа природан, неизвежан услов да се остане у животу.

Рат као што ћемо видети, не само да врши потребно уништавање, него га врши на психолошки прихватљив начин. У принципу, било би сасвим једноставно утрошити вишак рада у свету тиме што би се подизали храмови и пирамиде, копале и поново затрпавале рупе, или чак производиле па онда спаљивале огромне количине робе. Но овим путем би се створила само привредна, а не емоционална основа хијерархијског друштва. Овде није у питању морал маса, чији је став неважан све док их друштво приморава на стални рад, него на морал саме Партије. И од најнижег члана Партије захтева се да буде способан, вредан па чак и интелигентан у извесним уским оквирима, али је исто тако потребно да буде и фанатик који ништа не зна а верује све што му се каже, фанатик чија су осећања страх, мржња, улизиштво и оргијастички тријумф. Другим речима, потребно је да има менталитет који одговара ратном стању. Није важно да ли се рат заиста води, а пошто одлучујуче победе не може бити, није ни важно ни то да ли рат тече добро или лоше. Потребно је само да постоји ратно стање. Цепање интелигенције, које Партија тражи од својих чланова а које се лакше постиже у атмосфери рада, сада је готово свеопште, али је све израженије што је степен хијерархије већи. Управо су у Ужој партији ратна хистерија и мржња према непријатељу најјаче. У својству управљача, члан Уже партије често мора знати да је ова или она вест о рату неистинита; он често може бити свестан тога да је цео рат чажан и да се уопште не води или води у сврхе потпуно другачије од званично објављених; али то знање се лако неутралише техником двомисли. У међувремену ниједан члан Уже партије се ни за тренутак не колеба у свом мистичном веровању да се рат заиста води и да се мора завршити бобедом Океаније, која ће тада постати неоспорни владар целог света.

Сви чланови Уже партије религиозно верују у ту наступајућу победу и власт над светом. Тај ће се циљ постићи или постепеним освајањем све веће територије и, на тај начин, изградњом непобедиве надмоћне силе, или проналажењем каквог новог оружја од кога нема одбране. На проналажењу нових оружја ради се без престанка и то је једна од вело мало преосталих активности у којој проналазачки и спекулативни дух могу себи наћи одушка. Данас у Океанији наука, у старом смислу те речи, скоро да је престала постојати. У Новоговору не постоји реч која значи ”наука”. Емпиријски начин мишљења, на коме се заснивају сва научна достигнућа прошлости, у супротности је са основним принципима енглсоца. Чак до напредка у технологији долази само ако се производи тако усавршене технологије могу на неки начин употребити за смањење људске слободе. У свим корисним вештинама, свет или стоји на месту или иде унатраг. Њиве се и даље обрађују плугом с коњском вучом док се књиге пишу помоћу машина. Но у стварима од животне важности - што у ствари значи: у рату и полицијској шпијунажи - емпиријски приступ се подржава, или у најмању руку толерише. Партија има два циља: да освоји целу површину земље и да заувек уништи сваку могучност независног мишљења. Одатле и два велика проблема које Партија мора реши. Један је: како сазнати, против његове воље, шта друго људско биће мисли, а други: како за неколико секунди у без претходног упозорења убити неколико стотина милиона људи. У оној мери у којој још увек постоји, научноистраживачки рад се бави само овим питањима. Данашњи научник је или мешавина психолога и инквизитора, који до невероватних детаља проучава смисао израза лица, покрета, и тонова гласа, и проверава дејство серума, шок-терапије, хипнозе и физичког мучења у извлачењу истине из субјекта; или је хемичар или биолог који се бави само оним областима своје струке које имају безе са одузимањем живота. У огромним лабораторијама у Министарству мира и у екперименталним станицама скривеним у бразилским шумама, аустралијској пустињи и изгубљеним острвима Антарктика екипе стручњака раде дању и ноћу. Неки се баве једноставно позадинским питањима будућих ратова; други конструишу све веће и веће ракетне бомбе, све јаче и јаче експлозиве и све непробојније и непробојније оклопе; трећи траже нове, смртоносније гасове или растворљиве отрове који се могу произвести у количинама довољним да униште вегетацију целих континената или културе заразних клица имунизованих против свих могућих антитела; четврти раде на конструкцији возила које ће моћи да се пробија кроз земљу као подморница кроз воду, или авиона који би био независан од своје базе као брод; пети испитују још удаљеније могућности као што су усредсређивање сунчаних зрака на одређено место путем сочива смештених хиљадама километара далеко у космосу или изазивање земљотреса и плима коришћењем топлотне енергије из средишта земље.

Међутим, ниједан од ових пројеката никад не стиже близу фазе реализације, и ниједна од три супердржаве никад не успева да у значајнијој мери претекне остале две. Што је још важније, све три силе већ поседују, у облику атомске бомбе, отужје далеко јаче од било ког које су у стању да пронађу у научним истраживањима која се данас воде. Иако Партија, држећи се свог обичаја, тврди да ју је она пронашла, атомска бомба се први пут појавила четрдесетих година овог века, а први пут шире употребљена неких десет година касније. У то време је било бачено на стотине таквих бомби на индустријске центре, углавном у европском делу Русије, западној Европи и Северној Америци. Резултат је био тај да су се владајуће групе у свим земљама увериле да би још неколико атомских бомби значило крај организованог друштва, дакле и њихове моћи. После тога није бачена више ниједна бомба, мада није био закључен - чак ни наговештен - никакав званичан споразум у том смислу. Све три силе једноставно настављају да производе атомске бомбе и да их дрће на лагеру за случај одлучујуће прилике која ће се, по њиховом општем веровању, појавити пре или после. У међувремену је ратна вештина већ тридесет или четрдесет година остала на истом нивоу, хеликоптери се употребљавају више него раније, бомбардере су увелико заменили пројектили са сопственим погоном, а крхки покретни бојни брод уступио је место готово непотопивој пловећој тврђави; али вамн тога узнапредовало се врло мало. Тенк, подморница, торпедо, митраљез, чак и пушка и ручна бомба - још увек су у употреби, а упркос вестима у штампи и на телекранима о бесконачним покољима, очајничке битке из ранијих ратова, у којима су људи гинули на стотине хиљада, па чак и на милионе, за неколико недеља, више се никад нису поновиле.

Ниједна од трију супердржава никад не покушава неки маневар при коме би ризиковала озбиљан пораз. Кад год се предузме каква операција ширих размера, то је обично напад изненађења дотадашњег савезника. Стратегија коју све три силе воде или се пред собом претварају да воде, увек је иста. План се састоји у томе да се, комбинацијом борбе, ценкања и добро темприраних издајничких напада, стекне круг база који би потпуно окруживао једну или другу државу супарницу, а онда са том државом потпише пакт о пријатељству и остане са њом у миру онолико колико је потребно да се њене сумње успавају. Током тог времена на свим би се стратешким местима прикупиле ракете натоварене атомским бомбама; затим би се све испалиле истовремено; њихово дејство би било тако разорно да би одмазда била немогућа. На то би се са преосталом силом потписао пакт о пријатељству и почело са припремама за напад на њу. Овај програм, скоро да је и непотребно рећи, чиста је фантазија и немогуће га је остварити. Штавише, борбе се не воде нигде сем у спорним територијама око Екватора и Северног пола; до инвазије на непријатељску територију никад не долази. Ово објашњава чињеницу да су на неким местима границе између супердржава произвољне. Евроазија би, на пример, лако могла освојити Британска острва, која су географски део Европе; с друге стране, Океанија би своје границе лако могла проширити до Рајне, па чак и до Висле. Но тиме би се повредио принцип кога се све три стране придржавају мада га нису никад формулисале: принцип културног интегритета. Ако би Океанија освојила област које су некад биле познате као Француска и Немачка, било би потребно или затрти све њихово становништво - што би представљало крупан физички проблем - или асимилирати приближно сто милиона људи који су, што се техничког напредка тиче, приближно на нивоу Океаније. Све три супердржаве имају тај исти проблем. За одржавање њихове структуре апсолутно је потребно да не буде никаквог додира са странцима изузев, у ограниченој мери, ратних заробљеника и обојених робова. Чак се и на тренутног званичног савезника увек гледа с најцрњим сумњама. Сем ратних заробљеника, просечне грађанин Океаније никад не види грађаниан Евроазије или Источноазије. Исто тако, забрањено му је да учи стране језике. Ако би му се допустило да долази у додир са странцима, он би открио да су то људска бића слична њему самом, и да је највећи део оног што му је речено о њима лаж. Херметички свет у коме он живи распао би се, а страх, мржња и уверење у сопствену исправност - елементи од којих зависи његов морал - могли би испарити. Стога све државе схватају да, ма колико пута Персија, Египат, Јава и Цејлон прешли из једних руку у друге, главне границе не сме прећи ништа осим бомби.

Ово покрива чињеницу која се никад не помиње наглас, али се прећитно схвата и користи као основа за политичке поступке, наиме чињеница да су у све тру супердржаве услови живота углавном исти. У Океанији је владајућа филотофија позната као Енглсоц, у Евроазији се зове необољшевизам, а у Источноазији има кинеско име које се обично преводи као ”обожавање смрти”, мада би тачнији превод био ”негација сопствене личности”. Грађанину Океаније није допуштено да сазна ишта ближе о поставкама ових двеју филозофија; њега једино уче да их се гнуша као варварских насиља над моралом и здравим разумом. Уистину се, међутим, ове три филозофије скоро и не разликују, а између друштвених система чију идеолошку основу чине нема никакве разлике. Увек је у питању иста пирамидална структура, исто обожавање полубожанског вође, иста привреда која се одржава непрекидним ратом и ради за непрекидни рат. Из овога следи да три супердржаве не само да не могу победити једна другу него и да тиме не би стекле никакву корист. Напротив, докле год су у раду, оне подржавају једна другу, као три клипа кукуруза. И, по обичају, владајуће групе свих трију сила истовремено имају и немају јасну представу о својим делима. Они су свој живот посветили освајању света, али исто тако знају да је потребно да се рат настави без краја и потребе. У међувремену, чињеница да опасности од пораза нема омогућава порицање стварности - специјалну карактеристију Енглсоца и осталих двеју филозофија. Овде је потребно понови оно што смо раније рекли, наиме да је рат, поставши трајан, из основа изменио свој карактер.

У прошлим временима рат је скоро по дефиницији био догађај које се пре или после завршава јасном победом или поразом. Исто тако, у прошлости је рат био један од главних инструмената помоћу којих су се људска друштва држала у додиру са физичком стварношћу. Сви владари у свим временима настојали су да својим следбеницима наметну лажну слику стварности, али нису себи могли допустити луксуз да подржавају било какву илузију која би могла ићи науштрб војној спремности. Све док је пораз значио губитак независности, или било који други резултат који се обично сматрао непожељним, мере против пораза морале су бити озбиљне. Физичке чињенице се нису могли игнорисати. У филозофији, или религији, или етици, или политици, два и два могло је бити пет, али кад се конструише топ или авион, морало је да буде четири. Неспремни народи су увек бивали, пре или после, побеђени, а борба за спремност је била непријатељ илузијама. Сем тога да би се постигла спремност, требало је знати учити од прошлости, што је значило да се морала имати мање-више тачна представа о томе пте се у прошлости дешавало. Разуме се, новине и уџбеници историје су увек биле пристрасни и обојени на одређени начин, али фалсификати овакве врсте која се данас практикује нису били могући. Рат је био сугран браник духовног здравља, а што се тицало владајућих класа, вероватно и најважнији. Док су се ратови могли губити или добијати, ниједна владајућа класа није могла бити потпуно неодговорна.

Али кад постане дословно непрекидан, рат истовремено престаје да бива опасан. кад је рат непрекидан, војне потребе нема. Технички напредак се може успорити, а најопипљивије чињенице порећи и занемарити. Као што смо видели, истраживачки рад који се може назвати научним још увек се врши за потребе рата, али у основи представља неку врсту фантазије, при чему је чињеница да он не доноси резултата показује да резултати нису ни важни. Спремност, чак и војна спремност, више није потребна. У Океанији је једино спреман Полиција мисли. пошто је свака од три супердржаве непобедива, свака је у ствари посебан свет у коме се свако извртање мишљења може безбедно вршити. Стварност врши свој притисак само кроз свакодневне потребе - да се једе и пије, да се има одећа и кров над главом, да се не поједе нешто отровно или падне кроз прозор с највишег спрата, и томе слично. Одсечен од спољњег света и прошлости, становник Океаније је сличан човеку у међузвезданом простору, који нема начина да одреди шта је горе а шта доле. Владари таквих држава су апсолутни онако како то фараони и цезари никад нису могли бити. Они имају обавезу да чувају своје следбенике од смрти од глади у незгодно великим количинама, и да остану на онако истом нивоу војне технике као што су њихови супарници; али кад се тај минимум постигне, могу да изобличавају стварност како им се прохте.

Стога је рат, ако га меримо мерилом прошлих ратова, просто-напросто обмана. Он је сличан борби између преживара чији су рогови смештени под таквим углом да не могу повредити један другог. Ни иако је нестваран, рат није без значаја. Он апсорбује вишак потрошне робе и доприноси одржавању оне посебне менталне атмосфере која је потребна хијерархијском друштву. Рат, као што ћемо видети, данас представља чисто унутрашњу ствар сваке земље. У прошлости су се владајуће групе свих земаља, иако су могли увиђати своје заједничке интересе и стога ограничавати ратна разарања, ипак бориле једна против друге, с тим пто је победник увек пљачкао побеђеног. Данас се оне уопше не боре једна против друге. Рат води владајућа група против сопствених поданика, а циљ рата није освајање туђе или одбрана своје територије, него очување структуре друштва. Стога је и сама реч ”рат” постала погрешна. Вероватно би било тачно рећи да је, поставши непрекидан, рат престао постојати. Оног посебног притиска који је вршио на људе почев од млађег каменог доба па до првих деценија двадесетог века нестало је, а на његово место је дошло нешто сасвим друго. Резултат би био скоро исти кад би се три супердржаве сагласиле да ће уместо да се непрекидно боре, живети у вечитом миру с тим што би свака била затворена у своје границе; јер у том случају свака од њих би и даље била свет за себе, заувек ослобођен од отрежњавајућег дејства спољне опасности. Мир који би био заиста сталан био би исто што и стални рат. То је у ствари - мада огромна већина чланова Партије схвата само у периферном смислу - прави смисао партијске пароле: Рат је мир.

Home

--

theparanoidtimes@posteo.net

PGP

https://theparanoidtimes.org

Released under CC BY-SA

Made in 🇷🇸